Dati ovakav naslov tekstu o mostovima Budimpešte može delovati pretenciozno. Neki bi rekli da je most, kakav god da je, ipak samo most, objekat koji spaja dve obale jedne reke. Život je postojao i pre i bez njega. Za Budimpeštu, međutim, istina je sasvim drugačija. Da nije bilo mostova, ne bi bilo ni nje. Isto tako, ne bi bilo ni ovog teksta, u kom ćete spoznati pun značaj i sve tajne ovih divnih džinova na Dunavu.
Pre nego što krenemo na put istorije, tragom dela velikih ljudi, podsetićemo vas na jednu neumitnu činjenicu, a to je da je sigurnost uvek bila i biće na prvom mestu. Ovim principom su se u svojim nastojanjima vodili i graditelji kojima ćemo danas odati počast. Oni su napravili sigurne mostove koji traju vekovima. U to ime, obezbedite sigurno putno osiguranje koje će trajati koliko i ovo putovanje.
Lančani most: od njega je sve počelo
Lančani most (mađarski Széchenyi Lánchíd) je prvi simbol Budimpešte – doslovno i u prenesenom smislu. Doslovno, jer gotovo da ne postoji slika grada u koju se umešne ruke i oko fotografa nisu potrudili da uključe ovaj hvale i slave vredan objekat. U prenesenom smislu, zato što je izgradnja ovog mosta kao prve stalne veze između Budima i Pešte naslutila ujedinjenje dva grada.
Most je stariji od grada, i to oko četvrt veka. Izgrađen je 1849. godine, gradnja je trajala sedam godina (neki izvori čak kažu i devet) i u vreme kada je izgrađen smatran je čudom arhitekture i građevinarstva, što i ne čudi s obzirom na to da je dug 380 metara, širok 15, i da je po principu gradnje viseći. To znači da stabilnost njegove konstrukcije ne garantuju grede i nosači, već sajle (u ovom slučaju lanci – odatle i ime) pričvršćeni za pilone (dve kamene kule na obe strane reke).
Svoje postojanje, moć i lepotu most duguje nekolicini velikih ljudi. O jednom od njih, grofu Ištvanu Sečenjiju, njegovom uticaju i legendama u vezi sa nastankom mosta govorili smo detaljnije u tekstu o turističkim atrakcijama Budimpešte. Sada je na red došao gospodin Vilijam Tinri Klark, arhitekta zaslužan za dugotrajnu stabilnost i lepotu prvog mosta u Budimpešti.
Lančani ili Sečenjijev most nije prvi most ovog tipa koji je Klark isprojektovao. Pre njega, po sličnom principu i nacrtima, izgrađena su dva mosta u Engleskoj.
Međutim, most u Budimpešti ostaje najznačajnije delo ovog engleskog inženjera iz dva razloga – u vreme kada je izgrađen bio je najduži viseći most koji je Klark isprojektovao (istovremeno i jedan od najdužih tog tipa u svetu) i danas je jedan od dva preživela mosta koja su delo ovog stručnjaka.
Britkom Englezu je pošlo za rukom ne samo da osmisli most čiji su trajanje i funkcionalnost iznenadili i najoptimističnije savremenike već i da napravi objekat neverovatne lepote. Bez obzira na kamenu konstrukciju, Lančani most je izuzetno elegantan i 175 godina nakon otvaranja on je omiljeno mesto za fotografisanje u Budimpešti. Posetioci mogu da uživaju u pogledu na samu arhitekturu mosta i na grad čiji je nastanak naslutio.
Zanimljive činjenice: Urbana legenda je da statue lavova koji čuvaju dve strane mosta nemaju jezike i da je skulptor, posramljen, zbog ove činjenice izvršio samoubistvo skokom u Dunav. Istina je, međutim, da lavovi imaju jezike, ali se oni ne vide iz perspektive pešaka koji prelazi most.
Margaretin most: jedan most, četiri obale
Ovaj barokni lepotan (koji se na mađarskom zove: Margit híd) je nešto mlađi, duži i manje linearni brat Lančanog mosta. Kao druga stalna veza između Budima i Pešte, izgrađen je 1876. godine nakon (samo) četiri godine gradnje, koja je ovaj put poverena Francuzima.
Projektant je bio gospodin Ernest Goen, najbolji od 43 kandidata, major koji je napustio vojnu službu da bi studirao građevinarstvo i postao zaslužan za izgradnju Francuske nacionalne železnice, a inženjer zadužen za izgradnju bio je Emil Nugije, jedan od projektanata Ajfelovog tornja.
Gospoda Francuzi su izveli maestralan posao. Most je dugačak 607,5 metara, širok 25 i sastoji se od šest lukova koje povezuje sedam stubova. Na svakom od njih se nalaze skulpture francuskog umetnika Tabara, čija dela inače krase vrt Kraljevske palate i zidove Gradske većnice u Parizu.
U vezi s ovim mostom fascinantna je činjenica da je to jedini most u Budimpešti koji nije u ravnoj liniji. Osim toga, ovaj most ima četiri obale. To je zato što Margaretin most ne povezuje samo Budim i Peštu već i Margaretino ostrvo, koje se nalazi između njih.
Ideja da se omogući kopneni prilaz ovom rečnom ostrvu naknadno je uneta u plan izgradnje, što je dovelo do toga da se most lomi na dva kraka koja se spajaju na ostrvu pod uglom od 165 stepeni.
Nekad tek drugi most u Budimpešti, Margaretin most je danas jedna od najprometnijih saobraćajnica u gradu bez koje bi svakodnevni život Budimpešte teško bio zamisliv.
Zanimljive činjenice: Tokom Drugog svetskog rata most je teško oštećen dva puta – tokom povlačenja nemačke vojske u januaru 1945. godine, ali i nekoliko meseci pre toga, u novembru 1944. godine, kada je u eksploziji poginulo čak 600 civila. Za potrebe rekonstrukcije veći deo čelika je izvađen iz Dunava i ponovo ugrađen u most.
Most slobode: najkraći most u Budimpešti
Sa (samo) 334 metra dužine, Most slobode (mađarski Szabadság híd) možda jeste najkraći most u Budimpešti, ali nikako ne i najmanje važan. Naprotiv, njegova pozicija, ime i vreme gradnje govore mnogo o značaju koji on ima ne samo za Budimpeštu već i za Mađare.
Ovaj most spaja dve obale reke i studente dva univerziteta. S jedne strane nalazi se Korvinov univerzitet, privatna obrazovna institucija koja aktivno radi još od 1948. godine, a sa druge Univerzitet za tehnologiju i ekonomiju, koji je javna ustanova i ujedno najstariji institut tehnologije na svetu koji ima rang univerziteta.
Za Most slobode specifično je vreme njegove gradnje. Naime, radi se o 1896. godini, kada je obeležen 1000. rođendan mađarske države. Samim tim, sve u vezi s ovim mostom odražava njegovu sekundarnu namenu, a to je da se ukaže na državotvornost Mađara kao naroda.
Projektant je bio gospodin Janoš Feketehazi, mađarski arhitekta. Na vrhu svakog od četiri jarbola koja služe kao estetski ukrasi i piloni nalaze se bronzane statue ptice turul, koja je, prema mađarskoj mitologiji, i dovela Mađare u Panonsku niziju. Osim toga, na mostu u koji je utkano 600 tona gvožđa, nalaze se grb Mađarske i mnoge figure mađarske mitologije.
Nekada je ovaj most nosio ime Franca Jozefa, cara koji je gotovo 50 godina pre ugasio Mađarsku revoluciju, ali i omogućio stvaranje dvojne Austrougarske monarhije, čija je druga prestonica postala upravo Budimpešta. Sam car je na zvaničnoj ceremoniji otvaranja postavio poslednju srebrnu zakovicu i time ozvaničio kraj gradnje.
Nakon Drugog svetskog rata most dobija novo ime, Most slobode, i tako konačno otelotvoruje dugoročnu težnju mađarskog naroda ka slobodnoj i samostalnoj državi.
Zanimljive činjenice: Most slobode je prvi most u Budimpešti koji je obnovljen nakon Drugog svetskog rata. Tokom rekonstrukcije 2016. godine most je bio zatvoren za saobraćaj, pa su ga stanovnici pretvorili u zonu za piknik i zabavu. Odatle je potekao Sabihid, vikendi kulturnih događaja koji se odvijaju na Mostu slobode u nadi da će on jednog dana postati isključivo pešačka zona.
Elizabetin most: jedno ime, dva mosta
Elizabetin most (mađarski Erzsébet híd) je izgrađen 1903. godine, dakle, samo šest godina nakon Mosta slobode. Ime je dobio po kraljici Elizabeti Bavarskoj, Sisi, supruzi cara Franca Jozefa, poznatoj po lepoti, rušenju dvorskih normi i velikoj ljubavi prema Mađarima. Njena statua u bronzi, zasluženo, krasi baštu na budimskoj strani mosta.
Za ovaj most specifične su dve stvari. Prva je ta da su njegovu izgradnju pratile brojne kontroverze. Naime, most je duži nego što je po planu trebalo da bude (dug je 290 metara bez krakova, sa krakovima 379 metara) s obzirom na to da premošćava mesto u gradu na kom je Dunav najuži. Osim toga, raspored pristupnih puteva je poprilično nezahvalan i komplikovan (nepregledne krivine).
Razlog za ovo je koruptivne prirode. U vreme izgradnje vlasnik velikog dela priobalnog područja bio je bogat i uticajan čovek koji je podmitio odbornike grada da bi što više zemlje u njegovom vlasništvu ušlo u otkup. Komplikovana geometrija pristupa mostu u to vreme nije predstavljala poseban problem, jer se prevoz ljudi i robe vršio konjskom zapregom. Danas je, nakon tragičnih saobraćajnih nesreća, ograničenje brzine na trakama koje vode na zapadnu stranu 40 kilometara na sat.
Druga specifičnost Elizabetinog mosta je ta što je ovo jedini most u Budimpešti koji nije bilo moguće obnoviti u izvornom obliku nakon Drugog svetskog rata. Most je, dakle, dobio sasvim novi izgled. Rađen je na temeljima starog mosta jer posleratna Mađarska nije mogla da priušti izgradnju potpuno novog mosta. Ukrasi i ostaci starog bombardovanog mosta mogu se videti u Muzeju saobraćaja.
Zanimljive činjenice: Tokom rekonstrukcije šezdesetih godina prošlog veka planirano je da konstrukciju mosta drže sajle koje će se sa pilona spuštati pod uglovima na konstrukciju. Međutim, zbog posleratne krize i nemogućnosti mađarske industrije da proizvede kvalitetne sajle most je napravljen kao viseći i time, slučajno, postao u to vreme viseći most sa najdužim rasponom između dva stuba od kojih nijedan nije u koritu reke.
Petefijev most: praktičnost pre estetike
Posetioci kažu da Petefijev most (mađarski Petőfi híd) ostavlja najslabiji utisak od svih mostova u Budimpešti. Postoje dva razloga zbog kojih se ovo misli. Kao prvo, konkurencija je ogromna (mostovi Budimpešte su zaista umetnička dela na vodi). Kao drugo, ovaj most je pravljen isključivo iz praktičnih razloga i u vreme kad se o ornamentici i ukrasima nije mislilo.
Mi ga, međutim, smatramo divnim upravo zato što savršeno reflektuje teška vremena u kojima je izgrađen i što svojom funkcionalnom dugovečnošću pokazuje da je suština svakog mosta svrsishodnost.
Planovi za izgradnju Petefijevog mosta datiraju još iz 1908. godine, kada je Parlament doneo odluku o izgradnji novog mosta u gradu. Usledio je period loše organizacije, zatim i Prvi svetski rat i ekonomski nepovoljno doba, tako da su planovi obnovljeni tek 1930. godine.
Izgradnja je trajala tri godine i 1937. godine zvanično je otvoren 378 metara dug most, rešetkaste konstrukcije koji je spajao Peštu i dotad slabo razvijeni deo Budima. Tada je nosio ime Horti Mikloš, po regentu Mađarske.
Ubrzo je usledio Drugi svetski rat. Most je srušen u januaru 1945. godine tokom povlačenja nemačke vojske. Obnovljen je 1952. godine i otad nosi ime velikog mađarskog pesnika i revolucionara. Jednostavan kakav jeste, poslužio je, a i dalje aktivno služi ubrzanom razvoju grada.
Zanimljive činjenice: Na konkursu za izgradnju mosta učestvovalo je 17 rešenja. Most je izgrađen prema rešenju projektanta po imenu Pal Algijai Hubert, koje uopšte nije učestvovalo na konkursu.
Arpadov most: elegantni dugonja
Sa 928 metara dužine i 35,3 metra širine, most koji je konačni oblik poprimio tek 1984. godine danas je drugi najduži most (mađarski Árpád híd) u Budimpešti. Za to je bilo potrebno punih 45 godina.
Osim dužine, Arpadov most (ime je dobio po drugom velikom princu Mađara) poznat je po još nekoliko presedana. Prvi među njima je da je ovo jedini od svih mostova u Budimpešti koji nije srušen tokom Drugog svetskog rata. Za to je zaslužna činjenica da tad još uvek nije bio završen.
Naime, izgradnja ovog mosta planirana je odmah nakon izgradnje Elizabetinog mosta. Ipak, sudbina je imala druge planove, tako da se sa izgradnjom počelo tek 1939. godine (dvadesetak godina kasnije). Drugi svetski rat most je dočekao u pola gradnje, koja je završena tek 1950. godine, kada je otvoren pod imenom Staljinov most.
Tada je bio širok 13 metara, od kojih su 11 zauzimale šine i po jedna saobraćajna traka u oba pravca. Smanjenje planiranih gabarita desilo se zbog štednje i želje Sovjeta da se što više mostova u Budimpešti stavi u pogon u što kraćem roku.
Puni sjaj most dobija 1984. godine. Proširen je za još dve saobraćajne trake, rekonstruisana je tramvajska infrastruktura i izgrađeni su podvožnjaci i nadvožnjaci. Danas, kada ga dnevno pređe preko 150.000 automobila, Arpadov most je ujedno i najzagušeniji most u Budimpešti.
Zanimljive činjenice: Arpadov most, kao i Margaretin, povezuje Budim, Peštu i Margaretino ostrvo, koje se nalazi između njih. Osim toga, ovaj most ima svog čuvara, koji živi u mostu i pešice ga prelazi dvaput dnevno kako bi se uverio u besprekorno stanje mosta.
Most Rakoci: simbol moderne Budimpešte
Most Rakoci (mađarski Rákóczi híd) je najjužniji, drugi najnoviji most u Budimpešti. Otvoren je 1995. godine, nakon tri godine gradnje, po projektu mađarskog arhitekte Tibora Sigraija.
Ova 495 metara duga čelična konstrukcija predstavlja simbol razvoja Budimpešte, jer je živi dokaz da je gradu koji već ima toliko mostova bio potreban još jedan. Osnovni cilj je bio da se izgradnjom još jedne veze rastereti saobraćaj na Petefijevom mostu.
Ime je dobio po porodici Rakoci, poznatoj mađarskoj plemićkoj porodici čiji su potomci bili prinčevi Transilvanije i veliki borci za samostalnost Mađarske.
Iako se nalazi na samom jugu grada, okružen je znamenitostima koje vredi posetiti. Na peštanskoj strani mosta nalaze se velelepno zdanje Nacionalnog pozorišta i zgrada Palate umetnosti.
Zanimljive činjenice: Tokom izgradnje planirano je da preko mosta prelazi i tramvaj. Zato je dugo u sredini mosta stajala rupa, koja je čekala da se završi rekonstrukcija tramvajske infrastrukture koja bi se spojila sa mostom i zatim išla preko njega. Godine 2015, kada je tramvajski prevoz konačno omogućen preko mosta, izvršeni su dodatni testovi opterećenja na čak 1000 tona kako bi se garantovala bezbednost saobraćaja.
Most Megijeri: najnoviji i najduži most u Budimpešti
Most Megijeri (mađarski Megyeri Híd) je pravi moderan most: lep, elegantan i savršeno funkcionalan. Izgrađen je na severnoj strani grada kako bi rasteretio gradski saobraćaj i povećao funkcionalnost obilaznice oko Budimpešte.
Ukupna dužina mosta je 1862 metra. To ga čini najdužim mostom u Budimpešti. Po tipu gradnje, ovo je most sa kosim zategama (kao i Most na Adi), čiji piloni dosežu visinu od 100 metara.
Izgradnja ovog mosta koštala je neverovatnih 300 miliona dolara, što nije prošlo bez komešanja javnosti. Ipak, u svoj svojoj moći, postao je simbol mađarske težnje ka stalnom razvoju i tehnološkom napretku.
Zanimljive činjenice: Ministarstvo saobraćaja je u vreme građenja mosta raspisalo anketu za izbor budućeg imena mosta. U anketi su mogli da učestvuju ljudi iz celog sveta, što je dovelo do toga da je na njoj pobedilo ime američkog komičara Stivena Kolberta. Vlasti su ipak odlučile da ne uzmu ovo glasanje u obzir, te su mostu dali ime koje u svom nazivu sadrži naselja koja most povezuje.
Još par reči za kraj…
Mostovi su srž Budimpešte. Bez obzira na to gde i kad su napravljeni, oni su simbol njenog nastanka i opstanka kroz vekove.
Zato, kad se zaputite u ovaj grad, prvo kupite putno osiguranje, a onda nađite slobodno vreme da negde između izuzetnog šopinga i preukusnog obroka u nekom od prestoničkih restorana, obiđete žile kucavice ovog bisera na Dunavu.
Najlepši odgovor na pitanje zašto je to bitno dao je Ivo Andrić, naš nobelovac, čijim ćemo mudrim rečima zaokružiti ovu priču o sponama koje život znače.
„Mostovi su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava naveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničemu što je tajno ili zlo.”
